Бошњачки језик
Подручје на коме већина становника говори бошњачки језик (2006. године)
Бошњачки језик (код Бошњака познат и као босански језик ) је назив за национални језик Бошњака којим говори око 2 до 2,2 милиона људи: углавном у Босни и Херцеговини (1,7–1,8 милион), Србији (134.000) и Црној Гори (34.078), а такође и у западној Европи и Северној Америци (150.000), као и неутврђен број исељеника у Турској.
Језик је назван босански у Дејтонском споразуму, а као таквог га препознају и Међународна организација за стандардизацију (ISO), Уједињене нације и Унеско, док Одбор за стандардизацију српског језика истиче да је једини исправан назив бошњачки језик.
У Србији, на успостави тзв. босанског/бошњачког језика радио је и русиста П. Пипер. Он је у два наврата оверио постојање тзв. босанског језика, али оба пута под маскирним називом „бошњачки језик“. Најпре је Пипер то учинио 1998. године као аутор и потписник (у својству члан Комисије за синтаксу) образложења за Одлуку бр.1 Одбора за стандардизацију српског језика, а други пут 2011. године као аутор енциклопедијског чланка „Бошњачки језик“.
После демократских промена у Србији (2000) неке државне институције (на пример Републички завод за статистику) званично признају назив босански језик и користе га у службеним документима. Српски и хрватски лингвисти сматрају да је узимање имена „босански“ за језик једног од народа (Бошњака) у БиХ покушај унитаризације језичког простора Босне и Херцеговине. У Републици Српској језик се назива језик бошњачког народа. У резултатима пописа из 2011. године у Хрватској се користи назив босански језик. У резултатима пописа становништва у Црној Гори из 2003. године, које је објавио Републички завод за статистику Црне Горе, босански и бошњачки су наведени као два засебна језика.
Одбор за стандардизацију језика Института за српски језик САНУ објавио 2015. године је саопштење о статусу босанског или бошњачког језика, које је потписао председник одбора др Иван Клајн. Према овом саопштењу једини исправан назив за језик Бошњачког народа је бошњачки језик.
Бошњачки језик (код Бошњака познат и као босански језик ) је назив за национални језик Бошњака којим говори око 2 до 2,2 милиона људи: углавном у Босни и Херцеговини (1,7–1,8 милион), Србији (134.000) и Црној Гори (34.078), а такође и у западној Европи и Северној Америци (150.000), као и неутврђен број исељеника у Турској.
Језик је назван босански у Дејтонском споразуму, а као таквог га препознају и Међународна организација за стандардизацију (ISO), Уједињене нације и Унеско, док Одбор за стандардизацију српског језика истиче да је једини исправан назив бошњачки језик.
У Србији, на успостави тзв. босанског/бошњачког језика радио је и русиста П. Пипер. Он је у два наврата оверио постојање тзв. босанског језика, али оба пута под маскирним називом „бошњачки језик“. Најпре је Пипер то учинио 1998. године као аутор и потписник (у својству члан Комисије за синтаксу) образложења за Одлуку бр.1 Одбора за стандардизацију српског језика, а други пут 2011. године као аутор енциклопедијског чланка „Бошњачки језик“.
После демократских промена у Србији (2000) неке државне институције (на пример Републички завод за статистику) званично признају назив босански језик и користе га у службеним документима. Српски и хрватски лингвисти сматрају да је узимање имена „босански“ за језик једног од народа (Бошњака) у БиХ покушај унитаризације језичког простора Босне и Херцеговине. У Републици Српској језик се назива језик бошњачког народа. У резултатима пописа из 2011. године у Хрватској се користи назив босански језик. У резултатима пописа становништва у Црној Гори из 2003. године, које је објавио Републички завод за статистику Црне Горе, босански и бошњачки су наведени као два засебна језика.
Одбор за стандардизацију језика Института за српски језик САНУ објавио 2015. године је саопштење о статусу босанског или бошњачког језика, које је потписао председник одбора др Иван Клајн. Према овом саопштењу једини исправан назив за језик Бошњачког народа је бошњачки језик.
Земља (геополитика)
-
Црна Гора
Црна Гора је суверена земља у југоисточној Европи која лежи на источној обали Јадранског мора. Граничи се са Босном и Херцеговином на сјеверу, Србијом на истоку, Албанијом на југу и Хрватском на западу. Броји око 620 хиљада становника. Главни и највећи град је Подгорица док Цетиње има статус пријестонице.
Током Раног средњег вијека, три српске кнежевине постојале су на простору данашње Црне Горе: Дукља, Травунија и Рашка. Године 1042. архонт Стефан Војислав водио је побуну која је довела до независности Дукље од Византијског царства и успостављања династије Војислављевић. Након двовјековне владавине Немањића, у четрнаестом и петнаестом вијеку дошло је до стварања Кнежевине Зете којом су владале династије Балшић (1356-1421) и Црнојевић (1431-1498) за чије вријеме први пут се користи садашњи назив. Након пада под османском влашћу, Црна Гора је повратила дефакто независност 1697. године под влашћу династије Петровић Његош као теократска држава прије него што је постала секуларна књажевина 1852. Де јуре независност је стекла од стране Великих сила на Берлинском конгресу 1878. након Црногорско-турског рата. Године 1910. постала је краљевина. Након Првог свјетског рата, постала је дио Југославије. Након распада Југославије, републике Србија и Црна Гора су заједно прогласиле федерацију. Након референдума о независности одржаном у мају 2006, Црна Гора је повратила независност и заједница се мирним путем расформирала. На парламентарним изборима у августу 2020, по први пут у својој историји, Црна Гора је демократски смијенила власт. Тиме, тридесетогодишња владавина Мила Ђукановића и странке на чијем је челу је окончана.
