Таџички језик
Таџички језик, такође зван таџички персијски језик је варијанта персијског језика којим у Таџикистану и Узбекистану говоре Таџици.
Уско је повезан са суседним дари персијским језиком са којим чини континуитет међусобно разумљивих сорти.
Од почетка двадесетог века и независности Таџикистана од Совјетског Савеза, бројни писци и истраживачи сматрају да је таџички језик варијанта персијског језика.
Популарност ове концепције таџичког језика као врсте персијског језика била је таква да је током периода у којем су таџички интелектуалци покушавали да успоставе таџички језик као језик одвојен од персијског језика. Садридин Ајни, који је био истакнути интелектуалац и просветитељ, дао је изјаву да таџички језик није дилект персијског језика.
Путем раног новог персијског, таџики перцијског, попут иранског и дари персијског, представља наставак средњеперсијског, службеног верског и књижевног језика Сасанидског царства (224–651. н. е.), сам по себи наставак староперсијског језика Ахеменида (550–330. п. н. е.).
Таџички је службени језик Таџикистана. У Авганистану (где мањина таџичког народа чини главни део шире популације Персофона), овај језик је под мањим утицајем туркијских језика, сматра се обликом Дари персијског језика и као такав има статус ко-службеног језика.
Таџички језик Таџикистана се разликује од персијског језика којим се говори у Авганистану и Ирану због политичких граница, географске изолације, процеса стандардизације и утицаја руског и суседних туркијских језика.
Стандардни језик заснован је на северозападним диaлектима таџичког језика (регион старог већег града Самарканда), на које је донекле утицао суседни узбечки језик као резултат географске близине. Таџички језик такође задржава бројне архаичне елементе у свом речнику, изговору и граматици који су изгубљени другде у свету Персофона, делом и због његове релативне изолације у планинама средње Азије.
До деветнаестог века, укључујући говорнике у Авганистану и средњој Азији, нису имали посебно име за тај језик и једноставно су сматрали да говоре „фарси“, што је ендоним за персијски језик.
Израз „таџички“, изведен из персијског за реч „странац“, био је егзоним за говорнике туркијских језика који су га користили да би се односили на персијске говорнике (реч Тат има слично порекло), мада су од тада и сами говорници прихватили ту реч.
Уско је повезан са суседним дари персијским језиком са којим чини континуитет међусобно разумљивих сорти.
Од почетка двадесетог века и независности Таџикистана од Совјетског Савеза, бројни писци и истраживачи сматрају да је таџички језик варијанта персијског језика.
Популарност ове концепције таџичког језика као врсте персијског језика била је таква да је током периода у којем су таџички интелектуалци покушавали да успоставе таџички језик као језик одвојен од персијског језика. Садридин Ајни, који је био истакнути интелектуалац и просветитељ, дао је изјаву да таџички језик није дилект персијског језика.
Путем раног новог персијског, таџики перцијског, попут иранског и дари персијског, представља наставак средњеперсијског, службеног верског и књижевног језика Сасанидског царства (224–651. н. е.), сам по себи наставак староперсијског језика Ахеменида (550–330. п. н. е.).
Таџички је службени језик Таџикистана. У Авганистану (где мањина таџичког народа чини главни део шире популације Персофона), овај језик је под мањим утицајем туркијских језика, сматра се обликом Дари персијског језика и као такав има статус ко-службеног језика.
Таџички језик Таџикистана се разликује од персијског језика којим се говори у Авганистану и Ирану због политичких граница, географске изолације, процеса стандардизације и утицаја руског и суседних туркијских језика.
Стандардни језик заснован је на северозападним диaлектима таџичког језика (регион старог већег града Самарканда), на које је донекле утицао суседни узбечки језик као резултат географске близине. Таџички језик такође задржава бројне архаичне елементе у свом речнику, изговору и граматици који су изгубљени другде у свету Персофона, делом и због његове релативне изолације у планинама средње Азије.
До деветнаестог века, укључујући говорнике у Авганистану и средњој Азији, нису имали посебно име за тај језик и једноставно су сматрали да говоре „фарси“, што је ендоним за персијски језик.
Израз „таџички“, изведен из персијског за реч „странац“, био је егзоним за говорнике туркијских језика који су га користили да би се односили на персијске говорнике (реч Тат има слично порекло), мада су од тада и сами говорници прихватили ту реч.
Земља (геополитика)
-
Таџикистан
Таџикистан, или званично Република Таџикистан , држава је у централној Азији. Има површину од 143100 km2 и процењену популацију од 9,749,625 људи. Његов главни и највећи град је Душанбе. Граничи се са Авганистаном на југу, Кином на истоку, Киргистаном на северу, и Узбекистаном на западу. Таџикистан значи „Земља Таџика“. Таџички језик је дијалекат персијског језика (фарси). Члан је ОДКБ, Шангајске организације за сарадњу и земља посматрач у Евроазијској економској унији.
Територија која сада чини Таџикистан је раније била дом неколико древних култура, укључујући град Саразм из неолита и бронзаног доба, а касније је била дом краљевстава којима су владали људи различитих вера и култура, укључујући цивилизацију Оксус, Андроново културе, будизма, несторијанског хришћанства, хиндуизма, зороастризма, манихеизма и ислама. Подручјем су владале бројне империје и династије, укључујући Ахеменидско царство, Сасанидско царство, Хефталитско царство, Саманидско царство и Монголско царство. Након што су њиме владали Тимуридско царство и канат у Бухари, тимуридска ренесанса је процветала. Регион је касније освојило Руско царство, а потом и Совјетски Савез. Унутар Совјетског Савеза, модерне границе земље су повучене када је била део Узбекистана као аутономна република пре него што је постала пуноправна совјетска република 1929. године. -
Узбекистан
Узбекистан, званично Република Узбекистан држава је у средњој Азији. Потпуно је окружена копном, а граничи се са Казахстаном на западу и северу, Киргистаном и Таџикистаном на истоку, и Авганистаном и Туркменистаном на југу.